Подсети се књижевних родова и врста у оквиру ауторске књижевности. АУТОРСКА КЊИЖЕВНОСТ
РОДОВИ И ВРСТЕ ЛИРИКА Лирика је један од три књижевна рода. У почетку је била везана за музику. Назив је добила према музичком инструменту лири уз чију је пратњу певана. Особине лирске песме: субјективност (изношење личних осећања, размишљања, расположења), емоционалност (осећајност), сажетост, сликовитост, музикалност, изражајност и ритмичност. Лирске врсте (по теми и врсти осећања):
ЕПИКА Епика је један од три књижевна рода. Реч епика води порекло од грчке речи епос која је првобитно значила реч, говор, прича, а касније еп и епопеју. Обухвата књижевна дела заснована на приповедању о неком стварном или измишљеном догађају. Може да буде написана у стиху (епска песма, еп, спев) и прози (бајка, басна, прича о животињама, легенда, предање, анегдота, шаљива прича, приповетка, новела роман). Одлике епске књижевности: објективност (приповедач или певач непристрасно саопштава и преноси догађај, без личног тона и изражавања осећања); приповедање о догађајима и јунацима; окренутост прошлости (приповедање о ономе што је било и прошло); развијена фабула (прича) и опширност у приповедању (дужа форма). Епске врсте у стиху:
ДРАМА Драма је, поред лирике и епике, један од три основна књижевна рода. Класична драма обично је подељена на чинове и сцене. Чин је део драмског текста који представља тематску и драматрушку целину. Саставни делови чина су призори (појаве) и слике (сцене). Јован Стерија Поповић чин назива дејство, а појаву позорје. На крају сваког чина спушта се завеса. Тиме се и формално означава прекид драмске радње. Појава (призор) означава промену позорнице унутар једног чина у драми ,значи промену места радње. Сценографија се (кулисе, намештај, сликана позадина) смењује у драми у зависности од природе драмске слике. Призор се у драми обележава бројем. Слика (сцена) је најмања тематска јединица у развоју драмске радње. карактерише је промена лица на позорници (нпр. улазак једног и излазак другог лица). Драмска ситуација је важан или истакнут тренутак у драмском тексту или позоришној представи. Драмска ситуација приказује однос међу ликовима у одређеном простору и времену. На почетку драмског текста именује се драмска врста (нпр. комедија у три чина, једночинка, драма за децу) и наводе се лица која учествују у радњи, као и њихови међусобни односи важни за разумевање драмске радње. Имена драмских лица пишу се великим словима. Делови драмског текста су дијалози, монолози и дидаскалије. Глумци представљају фиктивне или историјске личности, опонашајући њихов говор и покрете. Ликови у драмама комуницирају међусобно (дијалог, реплика) или са самим собом (монолог). Комад који је заснован на говору једног лица назива се монодрама. Драмски текст може бити непосредно приказан на сцени (позоришни комад) или припремљен за читање (радио-драма). Класична драма најчешће има следећу структуру: експозиција или уводни део; заплет, у коме се износи неки конфликт или поставља неки проблем; кулминација, конфликт достиже врхунац; перипетија, нагли преокрет радње и расплет, коначно разрешавање почетног конфликта или постављеног проблема. Драма у ужем смислу приказује живот који је стилизован у драми и представљен је ни трагично, ни комично , већ озбиљно. приказују се теме из свакодневног живота на озбиљан начин. Ликови су обични људи. Драмска напетост се заснива на сложеном проживљавању ликова. Писан је једноставно и природно. Настала је у савремено доба. Драмске врсте:
Драмске подврсте:
Comments are closed.
|
Аутор
Наставница српског језика. Архива
Категорије
All
|